Vinova loza pripada takozvanoj familiji lozica (Vitaceae), i pripada rodu biljaka poznatih kao skrivenosemenice, kojoj pripada približno oko 60 vrsta drvenastih puzavica.
Najpoznatija u našoj zemlji su uzgajališta ne teritoriji Fruške gore i Smedereva, gde se uzgajaju određene „kultivisane“ sorte, koje su najbolje za proizvodnju kvalitetnog crnog ili belog vina.
Pitanje porekla ove biljke nije sasvim razjašnjeno, pa se navodi da jepotekla ili iz Irana, ili pak da je u samoj Evropi kultivisana od „divlje loze“, a najverovatnije je da se proširila sa teritorije Male Azije.
Morfološke karakteristike vinove loze
Poznato je da se svaka pojedinačna biljka vinove loze naziva „čokot“, te da se na njemu razlikuju vegetativni (koren; stablo; lastari; listovi; rašljike i krakovi) i generativni organi biljke (pupoljak; cvast; cvet; grozdovi; bobice i semenke grožđa).
Koren vinove loze se može razvijati ili iz semena (koji se za masovni uzgoj koristi ređe, i koji se pre svega upotrebljava za pripremu sadnog materijala), te iz vegetativnih delova biljke (tačnije od lastara ili mladica i krakova loze).
Stablo vinove loze je glavni deo biljke, koji sadrži i akumulira hranljive materije, i nalazi se iznad zemlje, te se karakteriše stvaranjem nezrelih lastara (pri formiranju vegetacije), ili pak onim vrlo i zrelim lastarima (a koji ostaju nakon opadanja lišća u jesenjem periodu).
Lastari su delovi čokota koji sadrže listove, cvetove i kasnije grozdove ili plodove, i koji na sebi i imaju takozvana „kolena ili kolenca“, na kojima se sa jedne strane nalaze listovi, a pak sa njima i suprotne strane se formiraju grozdovi.
Rašljike vinove loze su delovi stabla, koji su potrebni kako bi se biljka učvrstila za potporu koja joj se nameni, te se tako biljka održava u uspravnom stavu i raste u visinu.
Grozdovi vinove loze nastaju nakon oplođenja cvetova i cvasti, te oni i sadrže grožđe ili bobice i takozvane „šepurine“, odnosno drvenaste peteljke na kojima su povezani plodovi u grozdu.
Sadnja vinove loze – klimatski uslovi i najpogodnije zemljište za uzgoj i sadnju
Zemljište koje je pogodno za uzgoj vinove loze, treba da bude dovoljno plodno, te da sadrži i sloj prirodnog humusa i sloj peska, tako da se postigne dobra poroznost, koja je neophodna za dobro i kvalitetno zadržavanje vode i hranljivih materija u zemlji.
Vinova loza ne voli hladna i vlažna zamljišta, te ona moraju biti dovoljno bogata i mineralima, kakvi su pre svega magnezijum; fosfor; azot; kalijum; sumpor i neki mikroelementi (gvožđe; te i bakar; mangan; bor).
Vrlo je karakteristično da se takozvani „živi pesak“ dobro iskorišćava za mešanje sa zemljištem u kome se uzgaja vinova loza, a koji je bitan jer sprečava razmnožavanje filoksere, koja vrlo lako i brzo uništava korenski sistem biljke, posebno na „teškim“ i „zbijenim“ podlogama.
Geografski položaj koji je za uzgoj ove voćne kulture najpovoljniji, jeste onaj koji je sa nagibom na jug ili na jugoistok ili jugozapad, pa se preporučuje uzgoj vinove loze na brdima i brežuljcima, dok joj udoline, kotlijne i ravnice nikako ne odgovaraju.
Vrlo je važno da teren na kome se uzgaja vinova loza bude dovoljno osunčan, te i da bude dosta i zaštićen od jakih vetrova, kao i da se obezbedi dobra drenaža zemljišta, jer je velika vlaga veoma pogodna za nastanak i razvoj oboljenja (pre svega korenskog sistema), i za propadanje zasada.
Klimatski faktori koji su najpogodniji za uzgoj vinove loze su dovoljno sunčeve svetlosti i toplote ali i dovoljno kiše i tekuće vode kako bi se osiguralo navodnjavanje zemljišta, ali se istovremeno i prevenirala prevelika vlažnost zemljišta.
Poznato je da svaka faza u razvoju biljke ima određene „zahteve“ u pogledu temperaturnih uslova i spoljnih klimatskih faktora, ali je činjenica da vinovoj lozi nikako ne prijaju niže temperature od 0 ˚ C, posebno u fazi razvoja vegetacije i u periodu pupljenja i cvetanja.
Biljka vinove loze je vrlo osetljiva i na zimske ina prolećne mrazeve, te se zaštita postiže obično nagrtanjem zemlje oko zasada (kako bi se postigla zaštita korena od zimskog smrzavanja), kao i stvaranjem takozvane „dimne zavese“, koje se formiraju paljenjem određenih materija i koje štite lozu od mraza u proleće.
Velika vlažnost i vazduha i zemljišta, utiče nepovoljno na vinovu lozu u fazi cvetanja, i uništava njen korenski sistem, te je grožđe slabijeg i roda i kvaliteta, ali je dobro poznato i da lozi nikako i ne pogoduju dugi sušni periodi, jer i tada stabljika i lastari propadaju, i plodovi su sitniji, kiseli i vrlo lošeg kvaliteta i neotporni na transport.
Kada je u pitanju vetar, on je obično koristan ako je sasvim umeren ili blag, te pospešuje proces oprašivanja i razmnožavanje biljke, dok je pak vrlo jak ili hladan vetar nepovoljan jer mehanički lomi lastare, pa i može da na peskovitom tlu „nanese“ čestice peska koje usporavaju razvoj loze.
Na zasade vinove loze nepovoljno utiču i slana, magla pa čak i rosa, a sve zavisno od tačne faze razvoja biljke, a u kojoj ovi činioci na nju i deluju.
Izbor sadnog materijala i razmak sadnje vinove loze
Sadnice vinove loze se po preporukama nabavljaju u sertifikovanim rasadnicima, koji poseduju podatke o tačnom poreklu i zdravstvenoj ispravnosti svake pojedinačne sadnice.
Veoma je važno da se pre same sadnje, koren sadnica sasvim očisti od viška zemlje i da se dobro i osuši, a ukoliko se sadnja odlaže, sadnice se potapaju u vodu kako bi se doprinelo „žiličenju“ korena i razvoju njegovih dodatnih izdanaka.
Kada je sama sadnja u pitanju, svaka sadnica se postavlja u prethodno iskopane jame dubine i širine od po jedan metar, te se zatrpaju zemljom koja je pomešana sa jednakim količinama (po jedna trećina) stajskog đubriva i peska, i takvo zemljište se nagrće na svaku sadnicu, ali se nikada ne „utabava“ previše, već se ostavlja blago rastresito.
Nakon postavljanja sadnica, mora da se formira i potpora, a koja će im omogućiti pravilan rast u visinu.
Razmak sadnje između pojedinačnih sadnica treba da bude oko 2,5 – 3 metra, dok je međuredni razmak obično oko 1,5 metara, kako bi bila moguća i olakšana dalja obrada i održavanje zasada.
Vinovu lozu je najbolje saditi u jesen ili u proleće, a dosatne mere podrazumevaju adekvatno navodnjavanje, đubrenje i prevenciju i zaštitu zasada od bolesti.
Održavanje zasada vinove loze – navodnjavanje i đubrenje
Nakon prvog meseca od sadnje, potrebno je da se zasad dobro navodnjava, te se preporučuje da se sadnice zalivaju tekućom vodom, ali da zemljište bude dovoljno drenirano, kako se voda ne bi zadržavala, te se tako sprečio i razvoj oboljenja pre svega korenskog sistema biljke.
Kada je u pitanju prihrana ili đubrenje zasada, u prvoj godini sadnje se dodaju organska i neka od mineralnih đubriva, u rastojanju od oko 15 cm od same sadnice.
Formirana loza se povezuje za drvene ili plastične stubove, te se uz takvu potporu i olakšava njen pravilan rast, a i samo održavanje zasada.
Kada je u pitanju rezidba vinove loze, ona podrazumeva da se odseku bočni izdanci koji ili ne donose plodove ili imaju manji prinos, a kako bi sesprečilo da crpe hranljive materije glavnom ploodonosnom stablu, i kako bi se njemu omogućio dobar i pravilan rast.
Orezivanje se vrši obično u februaru ili martu mesecu, prve godine od sadnje, pre svega da bi se i poboljšao prinos i kvalitet plodova, jer će u slušaju da se vinova loza ne podrezuje, prinos biti ili znatno umanjen, a sam kvalitet grožđa dosta lošiji i neodgovarajuć (grožđe bude sitnije i kiselo).
Bolesti i štetočine vinove loze – prevencija i zaštita
Kada su u pitanju štetočine koje napadaju zasade vinove loze, to su pre svega razni insekti (koji sami ili kao vektori bolesti mogu oštetiti zasade), kao i ptice koje jedu zeleno ili zrelo grožđe, te se pre svega preporušuje postavljenja zaštitnih mreža iznad zasada (koje mogu biti dobra i vrlo kvalitetna zaštita od vremenskih nepogoda, kakav je u prvom redu grad).
Među najpoznatije bolesti vinove loze ubrajaju se:
Plamenjača – bolest je koju uzrokuje gljiva Plasmoparaviticola, i koja se karakteriše sa pojavom sitne pegavosti listova obično u maju mesecu, dok se na naličju lista pojavljuje sasvim beličasta paučinasta mreža; pomenute pege se slivaju i zahvataju čitavu površinu lista koji postaje mrke ili sasvim crne boje, i izgleda kao da je izgoreo (pa je bolest tako i dobila ime);
Zaštita od plamenjače se sprovodi preparatima na bazi bakra (plavi kamen ili bordovska čorba), na jednu ili dve nedelje, a kada su periodi kišni, tretiranje se sprovodi i učestalije.
Pepelnica – bolest koju izaziva gljivica Oidiumtuckeri, i koja se obično javlja kada su lastari već i olistali ili su pred cvetanjem; bolest se odlikuje formiranjem sive „navlake“ na listovima, koji se suše i „uvijaju“, a takođe su zahvaćeni i cvetovi, te bobice u razvoju (koje se smežuravaju i zakržljaju), kao i zreli plodovi koji sasvim lako pucaju i otpadaju;
Razvoju ove bolesti pogoduje visoka vlažnost vazduha i kišno vreme, a zaštita se sprovodi sa ili preparatima na bazi bakra ili neki drugimfungicidima po preporukama stručnjaka.
Siva trulež vinove loze – bolest je koja je uzrokovana gljivicom Botritis cinerea, a koja se obično manifestuje u jesen ili u proleće, sa zahvatanjem mladica biljke, i samih plodova koji su sivkasti i pegasti, i koji sasvim lako trule i propadaju;
Eutipioza – ili bolest poznata kao Eutipiozno izumiranje vinove loze – izazivač oboljenja je jedan parazit Eutypalata, koji zahvata drvaneste delove biljke i dovodi do njihovog propadanja.
Fomopsis – gljivično oboljenje vinove loze koje uzrokuje gljiva Phomopsis viticola, i koje se pak odlikuje zakržljalošću lastara i nedovoljnim razvojem čokota koji u celosti propada;
Zaštita se vrši fungicidima, ali i određenim pesticidima koji treba da unište poznatog i vrlo čestog „sekundarnog parazita“ koji se zove Guignardia baccae.
Sorte vinove loze
Gruba podela kultivisanih sorti grožđa, izvršena je u tri osnovne grupe i to:
Stone sorte grožđa koje se koristi u svežem stanju;
Stone sorte grožđa koje se koristi za preradu;
Vinske sorte grožđa – za proizvodnju belih ili crnih vina.
Najpoznatije sorte grožđa za „stonu upotrebu“ su podeljene prema vremenu zrenja plodova, a kod nas su najčešće uzgajane sorte:
Afus Ali; Beogradska besemena loza; Blek medžik; Beogradska rana; Julski muskat; Demir kapija; Karmen; Kraljica vinograda; Kardinal; Matilda; Lasta; Ljana; Muskat Hamburg; Moldava; Mišel Palijer; Viktorija; Muskat Italija; Strašenski, i Volandovski drenak;
* Napomena – okvirna cena sadnica ovih sorti grožđa je oko 140 – 150 dinara po komadu.
Sa druge strane, vinske sorte grožđa su podeljene na bele i crne, i one su razvrstane po takozvanoj „kakvoći“ odnosno kvalitetu plodova i njihovim osobinama, a ne prema samom vremenu zrenja.
Bele vinske sorte grožđa koje su najpoznatije kod nas su:
Župljanka; Plemenka; Traminac; kao i Bačka; Muskat Otonel; Petra; Šardone; Suvinjon blank; Graševina ili Italijanski rizling; Žilavka; Morava; Rajnski rizling; Smederevka; Tamjanika; Panonija; Neoplanta i Sila;
* Napomena – cena sadnica datih belih vinskih sorti grožđa se kreće od oko 70 – 100 dinara po komadu.
Crne vinske sorte grožđa su kod nas (češće se uzgajaju i biće malo detaljnije opisane njihove karakteristike):
Portugizac (sorta koja ima oko 18 % šećera i najviše se koristi za dodavanje drugim vinskim sortama, kojima daje intenzivniju boju i aromu; zri krajem septembra meseca);
Crna tamjanika (sorta je koja spada u stare ili drevne sorte vinove loze; sazreva krajem avgusta; ima vrlo visok procenat šećera, čak i do 32 %; koristi se za proizvodnju visoko cenjenih poluslatkih crvenih vina);
Game bojadiser (sorta koja sazreva krajem avgusta; ima dosta šećera i srednje krupne plodove; od ove sorte se dobija takozvano Gamay crveno vino, koje se najviše koristi za popravljanje boje drugih vina, jer samo po sebi nema specifičan ni ukus ni aromu);
Crni burgundac (sorta je domaćeg porekla koja daje vrlo aromatična i lepa crna vina, sa predominantnom aromom borovnice i crne ribizle) ili Pinot noar (pomenuta sorta spada u vinske sorte koje imaju veliki kvalitet vina, i daju plodove sa dosta šećera, u procentima čak oko 20 – 22 %);
Slankamenka ili Plovdina (stara sorta vinove loze koja zri krajem septembra; od nje se dobija vino roze);
Župski bojadiser (domaća sorta grožđa koja sazreva u septembru mesecu; vrlo kvalitetna vinska sorta od koje se dobija vrlo pitko vino koje ukusom i aromom podseća na Gamay);
Frankovka (sorta koja daje vrlo krupne plodove i koja dozreva sredinom septembra meseca; od nje se pravi rubin-crveno vino, koje ima kiselkast ukus i ima se utisak da je ceđeno od nedozrelog grožđa);
Probus (sorta koja sazreva krajem septembra i ima kupne i okruglaste plave plodove; daje vina koja su bledo-roze boje ili su čak i bezbojna);
Merlot (francuska sorta grožđa, koja rađa redovno i daje vrlo obilan prinos i poznato kvalitetno i kiselkasto vino);
Vranac (sorta grožđa poreklom iz Crne Gore; sazreva krajem septembra i daje vrlo lepa i ukusna vina crne ili crvene boje);
Kaberne Suvinjon (sorta je vinove loze poreklom iz Francuske, daje vrlo lepe i krupne plodove od kojih se dobijaju jako lepa crna vina);
Prokupac (sorta grožđa poreklom sa naših prostora koja sazreva početkom meseca oktobra; od nje se pravi i roze i crno vino, a takođe se proizvodi i rakija „Lozovača“);
Evita (sorta domaćeg porekla koja sazreva krajem septembra meseca; pored proizvodnje vina, koristi se i za spravljanje sokova od grožđa);
Shiraz ( sorta koja je poznata po vrlo kvalitetnim crvenim vinima, punog ukusa i vrlo intenzivne arome);
* Napomena – cena sadnica datih crvenih vinskih sorti vinove loze se kreće oko 70 – 80 dinara po komadu.
Berba grožđa
Grožđe se bere u jesen, kada su plodovi sasvim zreli (kraj avgusta; septembar i oktobar mesec), i kada su potpuno odgovarajuće boje i pH vrednosti tj kiselosti ili slatkoće, a obično se beru ručno (kalemarskim makazama kako se ne bi zgnječili plodovi), ili mehanizacijom (na većim zasadima ili plantažama koje su prevashodno formirane za uzgoj vinskih sorti grožđa).
Vrlo je važno da se prilikom berbe i skladištenja grožđa, odstrane oni plodovi i/ili celi grozdovi, koji su na bilo koji način oštećeni ili truli i potencijalno i oboleli i zaraženi.
