Iako je malina kultura koja se u našoj zemlji sve ređe uzgaja, jer je ili niska otkupna cena, a ranije ili vrlo popularnih i cenjenih sorti (Vilamet; Miker; Polka; Polana), te je i veoma prošireno tržište za uzgoj ovog voća (čak i do Maroka), ipak je i dalje isplativost sadnje ovog voća dosta dobra, te poljoprivrednici ne odustaju “tako lako” od proizvodnje maline, namenjene za otkup i izvoz.
Kada i kako se sade maline?
Malina je voćna kultura koja se po pravilu sadi u proleće ili u jesen (od meseca aprila, do meseca okotobra), mada većina stručnjaka agronomije savetuje jesenju sadnju maline (a kako bi se najpre izbegao nepovoljan uticaj prolećnih mrazeva, ako malina počne da lista, te takođe i da ne dođe do smrzavanja njenog korenskog sisitema).
Još jedan od problema prolećne sadnje ovog voća, jeste i to što može da dođe do izrazito i jako nepovoljnog uticaja sušnog perioda u proleće, što zahteva navodnjavanje zasada (sistem kap po kap za maline), a što povećava samu cenu odnosno količinski ulaganja u proizvodnju ovog voća.
Postoje i neki navodi, da je sadnja maline moguća i u ranim zimskim mesecima, a kada zemljište nije “smrzlo”, te se tada mogu saditi ili takozvani zreli ili pak zeleni izdanci.
Princip je da se zimi ili u jesen, češće sade zreli izdanci maline, dok se pak zeleni mogu zasaditi i u proleće, a kada su dobri i povoljni i spoljni klimatski faktori, te je i obezbeđeno navodnjavanje, kada se malina vrlo brzo i razvija i umnožava (ovakva sadnja zrelih izdanaka, moguća je čak i u leto, odnosno samim početkom meseca juna).
Princip sadnje, razmak između sadnica i sistem “potpore” zasada
Maline se zasađuju u prethodno obeležene redove, najbolje po suvom i oblačnom vremenu, bez jakih vetrova, a sadnice koje se koriste treba da budu dužine oko 50 cm, pa će se one kasnije pak i potkratiti (do oko 18 ili 20 cm od zemlje).
Pre same sadnje, kupljene sadnice se potapaju na jedan ili dva dana, u rastvor đubriva (organsko ili stajsko đubrivo) i gline, u odnosu 1:1, te se zatim korenski sistem malo potkrati i očisti od ili viška zemlje ili viška “žilica”, i sadi se na dubinu od oko 4 – 5 cm (u odnosu na dubinu u kojoj su sadnice bile u rasadniku), a zatim se oko korena “nabije” usitnjena zamlja, i svaka sadnica se pak potom i zalije.
Kod sadnje maline, vrlo je bitno da se postavljaju žica i kolje (drveno ili betonsko), a pre svega kako bi se sprečilo da se malina koja rodi, previše savije prema tlu, te i da bi se omogućila lakša berba i samo održavanje zasada.
Dakle, kako se sade maline uz upotrebu “potpore”:
Najpre se postavi kolje od drveta (koje je promera oko 200 x 5 cm), a zatim se stavlja jedan ili dva reda žice (najbolje pocinkovane), kako bi se sadnice podupirale (žica je prosečne debljine oko 2 – 3 cm);
Razmak između kolja (stubovi za maline) je takozvano “jedno polje maline”, i otprilike iznosi oko 8 – 10 m;
Kada se za potporu sadnica koristi jedna žica, ona se postavlja na visini od oko 120 ili 150 cm, za koju se kanapom povezuju izdanci ili lastari maline (vezivanje malina), a koji treba da daju svoje plodove;
Sa druge strane, princip postavljanja dve žice, zove se “podvezivanje”, i postiže se pak pomoću postavljanja druge “linije” žice na visinu od oko 60 – 100 cm, pa se lastari ponovo povezuju za “gornju žicu”, dok se ispod druge samo “provlače”, uvek vrlo pažljivo kako se ne bi polomili ili pokidali iz korena, jer će se tada sasvim osušiti;
Po nekim savetima, manji lastari koji ne mogu da “dosegnu” visinu gornje žice, povezuju se za donju žicu kanapima (ako se prethodno proceni da su “plodonosni”);
Princip sadnje odnosno podvezivanja malina sa četri žice je najskuplji i zato se retko koristi, ali ko ima uslove i finansijska sredstva za ovakav tip potpore, treba da postavi četri žice u nivou od 60 -120 cm;
Vrlo je važno da se svaki lastar maline, nakon sadnje “potkrati”, na takozvana ukupno tri cela ili formirana pupoljka, odnosno do prethodno pomenute visine od oko 20 cm, kako se same sadnice ne bi “prerodile”, te dale sitnije i manje kvalitetne plodove, ili se pak pod teretom ploda, pak i/ili one same prevremeno sasušile.
Kada je u pitanju razmak sadnje, preporuka je da se ovakav sistem takozvane “horizontalne sadnje”, postavi tako da razmak između samih sadnica bude oko 0,3 -0,5 m, dok razmak između svakog reda (a kako bi se olakšala i obrada i berba), treba da bude oko 3 – 3,5 metara.
Sistem sadnje malina po principu takozvane “žive ograde”
Pored napred pomenutog načina sadnje malina u pravilne horizontalne redove, postoji i drugi sistem sadnje, a koji se koristi za određene sorte, te i koji se naziva i “sistem žive ograde”.
Naime, ovakav princip sadnje je vrlo pogodan za berbu koja je mehanizovana, a ne ručna, te se planira da se u ovakvom pristupu, formira razmak sadnje koji iznosi oko 0,9 – 1 m između svake pojedinačne sadnice, te razmak između redova koji je okvirno oko 3,5 – 4 metra.
Postoji i takozvana sadnja po sistemu žbuna, te koja se najviše potencira kod sadnje maline sorte “Polka ili Polana”, a koji podrazumeva da se sadnice zasade sa razmakom sadnje od oko 1 -2 m, dok je razmak između redova tj žbunova (pravougaoni razmak), približno oko 2,5 -3 metra.
Najpovoljniji geografski položaj i najbolje zemljište za uzgoj malina
Kada je u pitanju proizvodnja malina, kao i kod industrijskog uzgoja nekih drugih voćnih vrsta, posebna pažnja se posvećuje izboru određenog položaja za sadnju, te i kvalitetu zemljišta u koje se sadnice maline postavljaju.
Pre svega je važno napomenuti, da položaj za sadnju maline, a u geografskom smislu, zavisi vrlo od same nadmorske visine na koju se zasad postavlja – dakle, ako su u pitanju “niže” nadmorske visine, poželjno je da se bira “severna strana”, jer ona ima dovoljno zasenka i vlage, dok se pak kod većih nadmorskih visina, više preporučuju “južni položaji” za zasad (mada na njima zasad maline ranije sazreva i daje prinos, kvalitet plodova je znatno slabiji i količinski manji, nego na prethodno pomenutoj “severnoj strani”, jer je ovde manje i vlage i veća je mogućnost izloženosti vetrovima, a koje pak malina izrazito i nikako “ne podnosi”).
Kada je u pitanju izbor zemljišta za uzgoj zasada maline, najbolje je da se odabere rastresito tlo, koje je bogato prirodnim organskim materijama (humus), te ima blago kiselu pH vrednost (oko 6,0).
Kod izbora zemljišta za sadnju maline, posebno je potrebno da se obrati pažnja, na to, da tlo ne bude ni preterano “nabijeno” i tvrdo, te da u njemu nema previše krečnjaka, kao i da podzemne i površinske vode, ne budu “plitke”, odnosno da se ne nalaze na površini koja je manja od 0,9 – 1m od tla (jer se korenski sistem maline razvija najčešće na dubini od oko 20 – 40 cm, pa bi stoga baš prevelika vlaga, mogla dovesti do truljenja glavnih žila korenskog sistema, i propadanja zasada).
Postupak navodnjavanja i đubrenja zasada maline
Iako deluje da je uzgoj maline dosta jednostavan, ipak je najveći problem vlaga i suša, jer malina zahteva baš optimalne uslove što se tiče vode, te joj ne odgovara ni previše vlage niti pak manjak vode.
Ukoliko je zemljište koje je izabrano za uzgoj maline, previše vlažno ili je bogato podzemnim ili nadzemnim stajaćim vodama, sadnice će vrlo lako i u kratkom periodu da sasvim satrunu, i brzo i da propadnu.
Sa druge strane, ako je zemljište za uzgoj maline previše suvo, te je i nedovoljno porozno i tvrdo, tada se korenski sistem neće pravilno razvijati, te će i prinos biti manji po svakoj sadnici, plodovi će biti sitni, “zrnasti” i “smežurani”, i na kraju će same sadnice da se sasuše, te i da uginu.
Sistem navodnjavanja zasada maline, najčešće je pomenuti “kap po kap” princip, a sprovodi se ili od početka same vegetacije pa sve do završetka berbe voća (posmatrano na godišnjem nivou – od početka meseca marta, pa do druge polovine meseca jula).
Kvalitetno navodnjavanje maline, bitno je u istoj meri koliko i đubrenje, te podrazumeva pet faza navodnjavanja:
Prvo navodnjavanje zasada se vrši krajem marta ili početkom aprila meseca;
Drugo navodnjavanje zasada se obavlja sa početkom meseca maja;
Treće navodnjavanja malinjaka se vrši sa početkom juna meseca (što je u zavisnosti od regije ili sorte, i neko prosečno vreme pred sam početak berbe – odnosno oko 2 nedelje do početka davanja prvih voćki);
Četvrto navodnjavanje zasada se vrši u “jeku berbe”, odnosno u drugoj polovini juna, i u prvoj polovini meseca jula;
Peto navodnjavanje zasada se sprovodi posle završene berbe malinjaka, a to je pak obično druga polovina jula meseca.
Đubrenje malina je vrlo važan faktor za njen pravilan razvoj i dobar prinos, te se smatra da je ova voćna kultura najveći “ispošćivač” zemljišta, i da je zato potrebna stalna prihrana zasada, i veoma i različite hranljive materije koje se u malinjak dodaju u raznim fazama razvoja sadnica.
Najpre je potrebno da se na godišnjem nivou, zemljište u kome je zasađena kultura maline, uvek iznova obogati sa oko 25 tona po hektaru stajskog đubriva, ili humusa odnosno komposta, što su sve dobro poznata organska đubriva.
Od mineralnih materija, malini su najpotrebniji kalijum, fosfor i azot, i to u sledećim količinama:
Kalijum je jedan od najvažnijih minerala za razvoj maline, i najpotrebniji je sadnicama u vreme cvetanja i/ili u fazi formiranja i zrenja plodova, te se na godišnjem nivou, dodaje oko 200 – 400 kg kalijum-sulfata, po jednom hektaru zasada.
Kada malina nema dovoljno kalijuma, njene mladice se slabije razvijaju, a i već formirane biljke propadaju (tipično je savijanje listova maline “unazad”), te se smatra da je svake jeseni, potrebno da se pomenuta količina kalijuma po hektaru doda u zemljište, te da se ono zaore plitko (do nekih 10 cm dubine), i da se tako obezbedi malini dovoljno ovog minerala za kvalitetan razvoj i dobar i prinos i plodonoštvo.
Fosfor je element koji je takođe vrlo važan za pravilan rast i razvoj maline, ali joj on obično neće ograničiti razvoj ili umanjiti i količinu i kvalitet plodova.
Međutim, preporuka je da se u malinjake svake godine dodaje oko 150 – 200 kg đubriva (super fosfat) po jednom hektaru zasada, odnosno da se na svake tri godine od sadnje daje količinski oko 450 – 600 kg super-fosfata po hektaru zasada.
Azotna đubriva – mineralna đubriva koja su vrlo važna za razvoj zasada maline, te se u slučaju da malini nedostaje azota, ona razvija sporije, izdanci su joj tanki i slabo vegetativni, listovi se olako i suše i otpadaju, dok se i količina, i kvalitet plodova smanjuje u znatnoj meri.
Izbor azotnih đubriva, pre svega zavisi od pH vrednosti samog zemljišta na kome se nalazi zasad (ali i od količine padavina godišnje; količine organskih materija u zemljištu; i načina primene ili takozvane agrotehničke mere đubrenja azotnim materijama), i obično se za zemljišta čija je pH manja od 6,0 koristi nitromonkol, dok se za ona tla koja imaju pH veći od 0,6 koristi amonijum sulfat.
Količine azotnih đubriva koje se daju na godišnjem nivou, su oko 200 – 400 kg po hektaru zasada (sa tom razlikom da ako je zemljište bogatije organskim materijama, daje se manje azota; sasvim je logično, sa druge strane, ako je zemljište ispošćeno, daje se više azota u pomenutim granicama količina).
Pored pomenutih minerala, nekada je zasadu maline potrebno dodati i neke mikroelemente, a to su pre svega – gvožđe; bor; mangan; bakar i sumpor.
Bolesti i štetočine koje ugrožavaju zasad maline – prevencija i zaštita
Kao i druge vrste voća, i malina je podložna dejstvu različitih bolesti i štetočina, te se po dobrim i odabranim savetima stručnjaka, primenjuje i prevencija i zaštita zasada, a sa ciljem povećanja i boljeg kvaliteta prinosa iz malinjaka.
Malina je voćka koja je osetljiva na razne vrste bolesti, te su među njima, a sve zavisno od sorte, najprisutnije gljivične bolesti (mikoze), te viroze ili bakterioze, a najefikasnija mera zaštite i/ili suzbijanja ovih oboljenja je hemijski tretman – prskanje zasada određenim pesticidima.
Gljivične bolesti maline – mikoze – najpoznatije su:
Ljubičasta pegavost mladica ili izdanaka – izazivač je gljivica Didymella applanata – koja oko pupoljaka na jednogodišnjim sadnicama, izaziva pojavu ljubičastih pega, koje se šire i dobijaju mrku ili braonkastu boju.
Posledice ove zarazne bolesti (koja se lako prenosi sporogenim formama gljive) su – sušenje i opadanje listova; slabiji razvoj ili potpuno propadanje izdanaka; smanjenje prinosa (venu i/ili pupoljci i plodonosni lastari maline).
Zaštita od ove bolesti je prskanje preparatima na bazi bakra, a najosetljivija sorta maline na ovu bolest je sorta Vilamet.
Nekrotična pegavost ili sušenje izdanaka i mladih listova maline – izazivač ove bolesti je gljiva Leptosphaeria coniothyrium – koja dovodi do stvaranja nekrotičnih pegica na samim izdancima maline, koji je sasvim lako i vrlo brzo isušuju.
Zaštita se sastoji u prskanju preparatima fungicida (obično u kombinaciji sa pesticidima koji deluju na uništavanje štetočine koja se zove malinska mušica).
Antraknoza – izazivač je gljivica Elsione veneta – izaziva pege koje su purpurne boje i koje se javljaju in a izdancima, ali i na listovima, stabljikama, pupoljcima, peteljkama i plodovima.
Zaštita se sastoji u upotrebi hemikalija na bazi bakra.
Ostala ređa gljivična oboljenja su – siva plesan ili siva trulež plodova (izazivač gljivica Botrytis cinerea); trulež korena maline (izazivač rod gljiva Phytophtora fragariae).
Najčešća bakterioza koja zahvata malinu je bakterijski rak korena maline – koji izaziva bakterija Agrobacterium tumefaciens.
Štetočine maline su najčešće – Malinina buba; Malinina muva golica; Malinin staklokrilac; kao i Malinina mušica; Malinin prstenar; Malinina zelena biljna vaš i Gundelj.
Berba maline i način čuvanja plodova do transporta
Malina je voće koje ne sazreva istovremeno, odnosno “u jednom zamahu”, te je berba različita od sorte do sorte (prosečna razlika u zrenju je oko 10 – 12 dana), a malina se bere obično od početka meseca juna, pa do kraja meseca jula (osim nekih “dugorađajućih sorti”, kakva je “Polka”, koja se bere sve do kasne jeseni, ili čak do početka zimskih mrazeva).
Berba malina može biti ručna ili mašinska, a bere se ili svaki dan ili svaki drugi dan, zavisno od brzine zrenja koja je određena kalendarskim mesecom, kada su plodovi tamno crveni i sasvim i zreli (jer su tada najteži i najbolji za izvoz), te se skladište u hladnjače i čuvaju se do transporta u zamrznutom stanju.
Plod maline “kao svež”, može da se sačuva najviše oko 10 – 14 dana, na temperature od -1 ˚ C do 0 ˚ C, uz odgovarajuću vlažnost vazduha od oko 85 – 90 %.
Sa druge strane, kada se plod maline podvrgne takozvanom “dubokom zamrzavanju”, na – 18 ˚ C ili – 20 ˚ C, on može da se čuva duži vremenski period.
Kada su povoljni uslovi uzgoja, uz pridržavanje svih mera predobrade, zaštite i održavanja zasada tada je prinos maline po sadnici sasvim dobar, i računato po hektaru dostiže i do 20 – 30 tona, sve zavisno od sorte koja se uzgaja.
