Trešnja je vrlo zahtevna voćna kultura, koja se najčešće bere kao sveža za prodaju ili izvoz, dok se dosta ređe uzgaja samo za preradu (u smislu spravljanja kompota, džemova, slatkog ili raznih čajeva ili sokova), ili pak kao supstrat za pravljenje rakije ili likera u našoj zemlji.
Ono što je za ovo voće karakteristično, jeste to da se ona bere samo u jednom zrenju (dakle vrlo je tipično da trešnje rađaju samo jednom u toku godine), i da je pitanje između ulaganja i same isplativosti uvek aktuelno, a puna rodnost trešanja se postiže dosta „kasno“ u odnosu na sadnju (u principu tek nakon 6 ili 8 godina od plantažnog uzgoja).
Najpogodnije zemljište za uzgoj trešanja – predobrada i izbor nadmorske visine
Trešnja jevoćna kultura kojoj najviše pogoduju neutralna ili blago kisela zemljišta čija je pH vrednost oko 5,0 ili 7,0, dok se u nekim slučajevima u zavisnosti od sorte smatra da trešnje može da rađa i na alkalnoj podlozi.
Zemljišta koja se najčešće biraju za gajenje trešanja su peskovita i porozna, sa primesom gline ili pak sa dobrom i dovoljnom primesom prirodnih organskih materija (humus).
Najpogodnija su zemljišta sa blagim nagibom, koja su zaštićena od jakih vetrova (jer oni dosta ili sprečavaju cvetanje i/ili adekvatno oplođenje putem oprašivanja), te se ovo voće uzgaja na većim nadmorskim visinama, a koje su između 800 ili 1000 metara.
Smatra se da je najbolje zemljište za uzgoj trešnje, ono „pod nagibom“ od oko 30 – 60 stepeni, i da su pogodnije geografski severne od južnih strana, a opet zbog toga što južni vetar može da baš poremeti vreme cvetanja i posledične oplodnje (skraćuje se vreme između formiranja cvetova i delovanja insekata kao glavnih oprašivača, koji obezbeđuju formiranje plodova).
Priprema zemljišta za sadnju trešanja
Preliminarna priprema odabrane parcele za sadnju trešanja, podrazumeva da se oko dve godine pre sadnje, na željenu parcelu zasade kao „pretkultura“, neke vrste višegodišnjih mahunarskih biljaka (leguminoze), koje imaju sposobnost da obogate tlo azotnim materijama, koji se prikuplja i „vezuje“ iz atmosferskog vazduha.
Nakon pomenutog perioda se pristupa čišćenju zemljišta, kako od korova, tako i od prethodno i zasađenih mahunarskih biljaka, te se zemlja ore do dubine od oko 50 – 100 cm, te se oko dva meseca pre planirane sadnje ono usitnjava i pođubri.
Vreme sadnje trešanja i izbor podloge za sadnju prema sorti trešnje
Najpogodnije je da se sadnice trešanja sade u jesenjem periodu, jer je tlo dovoljno i vlažno i toplo, te je omogućen sasvim adekvatan i pravilan razvoj korenskog sistema.
Postoje tri vrste podloge za sadnju trešanja – generativna (za divlju trešnju ili Prunus avium); vegetativna (za Gisela; Colt ili F 12/1 sorte trešanja) i podloga margiva (za sortu trešnje Prunus mahaleb).
Sadnja se najčešće obavlja u takozvanoj „piramidnoj formaciji“, te se tako podrazumeva etažna visina od oko 4,5 – 5 metara, dok je razmak za trešnje prosečno oko 6,5 x 5 metara.
Sadnice trešnje – nabavka, način sadnje i održavanje zasada
Sadnice trešanja se nabavljaju od sertifikovanih proizvođača, te se pre sadnje one očiste od viška zemljišta i odstranjuju se oštećeni ili nezdravi delovi korena, pa se sadnice ostavljaju da kratko odstoje u mešavini vode, stajskog đubriva i zemlje.
Razmak sadnje je pre svega zavistan od toga da li su u pitanju sorte niskog ili visokog rasta, te se kod ovih drugih preporučuje razmak između sadnica oko 10 metara, kako bi se olakšala dalja obrada is am process berbe i oprašivanja cvetova.
Prve plodove trešnje daju tek nakon 7 godina od sadnje, a vrlo su dugovečne, te se ne moraju (uz redovno održavanje i kalemljenje), menjati čak i 50 godina nakon zasađivanja.
Kako se sade trešnje na pripremljenu parcelu?
Trešnje se sade u rupe odgovarajuće veličine (proizvoljno dovoljno duboke i široke, da njihov koren stane u svaku rupu sasvim nesmetano), te se nakon postavljanja sadnice u iskopane rupe, na njih nagrće zemlja u tanjem sloju (oko 5 – 10 cm), a zatim i sloj stajskog đubriva, te opet ili sloj rastresite zemlje ili mešavina zemlje i peska, a koji se raspoređuju oko stabljike kao jedna “tanjirasta formacija”, kako bi se omogućilo bolje zadržavanje vode oko sadnica.
Pre samog procesa vegetacije (u rano proleće), sadnicama se dodaje mineralno đubrivo (najbolje KAN 27 %), a redovno se mora tretirati i korov oko sadnica, 2 ili 3 puta u toku vegetacije, sa oko 4 – 6 litara herbicida po hektaru zemljišta.
Prostor između sadnica se mora redovno kositi i održavati, čime se poboljšavaju uslovi za razvoj zasada, sprečava se da druge biljke od trešanja crpe vodu i hranu, a istovremeno se omogućava i prirodni način formiranja organskog humusa (truljenjem date pokošene trave u redovima između samih trešanja).
Orezivanje i kalemljenje sadnica trešanja
Trešnje se moraju redovno orezivati, kako bi se obnavljala njihova sposobnost davanja plodova, te se takav process obično vrši proređivanjem onih grana za koje se proceni da su prekobrojne, ili pak skraćivanjem rodnih grana i njihovom pripremom za narednu sezonu branja.
Orezivanje trešanja omogućava id a se olakša sama berba, jer se tako krošnja i oblikuje i proredi, pa su cvetovi bolje dostupni oprašivanju, a plodovi se lakše beru.
Kada je u pitanju kalemljenje trešnje, ono kao i kod ostalih voćnih kultura može biti takozvano kalemljenje “na pup”; pod koru; na procep; na konus ili kalemljenje trešanja koje je poznato kao “engleski spoj”.
Kalemljenje “na pup”, se obično obavlja kada su u pitanju rasadnici trešanja, i vrši se najbolje u mesecu avgustu (mada po nekim poljoprivrednim savetima, može da se obavlja od kraja maja pa sve do polovine septembra meseca).
Sa druge strane, ako je u pitanju zasad koji je manji, ili je samo za “lične potrebe”, kalemi se po principu “na pocep”, a direktno kalemljenje voćki u rasadnicima je obično “na procep” ili “pod koru”, na visini od nekih 1 – 1,5 metara od zemlje.
Navodnjavanje i pođubrivanje zasada trešanja
Svakako su za održavanje zasada trešanja do berbe, najvažniji postupci adekvatnog pođubrivanja i navodnjavanja i oni se obavljaju na sledeći način:
Navodnjavanje zasada trešanja – podrazumeva da se uz prosečnu količinu padavina od oko 500 mm kubnih godišnje, dodaje samo mala količina vode, jer koren trašnje ima vrlo visoku apsorptivnu sposobnost, a takođe mu i ne pogoduje prevelika vlažnost ni zemljišta ni vazduha.
Zbog toga je važno potražiti savete stručnjaka iz oblasti agronomije, ali se preporučuje da se po sadnici “daje” količina vode, koja odgovara godišnjim padavinama po hektaru, jer joj vlaga vrlo smanjuuje rodnost i otežava i zametanje pupoljaka, i povećava mogućnost truljenja korena i/ili stabla.
Đubrenje zasada trešanja – u toku aktivnog rasta sadnica dva ili tri puta se dodaju mineralna đubriva na bazi azota (KAN; urea; amonijum nitrat i amonijum sulfat), a koja poboljšava rod i koja podstiče rast i nadopunjuje efekat koji je postignut dejstvom stajskog đubriva i humusa koji su dodati u zemljište pre same sadnje trešanja.
Količina azotnih materija je zavisna od “starosti zasada”, te se u prvim godinama od sadnje voća prosečno dodaje oko 30 ili 40 kg po hektaru azotnih đubriva, dok se kasnije ta količina povećava na oko 60 – 140 kg po hektaru (kada trešnje poču da daju plodove i kada im je potrebno više ili prihrane ili minerala).
Jedan od vrlo važnih elemenata koji je potreban sadnicama trešanja u razvoju je i fosfor, te se po pravilu dodaje oko 30 kg po hektaru (u prvim godinama sadnje), a kasnije se tokom perioda tzv “rodnosti trešanja”, ta količina povećava na prosečnih 60 – 90 kg po hektaru.
Među vrlo važnim mineralima koji su potrebni sadnicama trešnje, jeste i kalijum, te se on dodaje u zemljište u količini od oko 60 kg po hektaru (u prvim godinama nakon sadnje, kada trešnje još in e daju plodove), dok se kasnije njegova količina povećava (kada se počnu rađati prvi plodovi trešnje), na oko 150 ili 200 kg kalijuma po hektaru zasada.
Po nekim savetima, u cilju i zaštite sadnica i povećanja rodnosti, poželjno je vršiti “prskanje” trešanja kalcijum hloridom ili kalcijum nitratom, ali nikako u prvim godinama sadnje, već tek kada počnu da sazrevaju prvi plodovi određene sorte trešanja.
Najčešće bolesti i štetočine koje napadaju sadnice trešanja i mere zaštite i prevencije
Među najpoznatije bolesti trešanja spadaju:
Monilioza (izazivač gljivica Monilia laxa) – bolest pogađa cvetove, mlade izdanke i grančice biljke kao i plodove. Cvetovi kojisu zaraženi postaju sivkasto-mrke boje, suše se i opadaju, te se tako značajno smanjuje rodnost trešanja.
Mrka pegavost lista trešnje (izazivač je gljivica Blumeriella jaapii) – simptomi pomenutog oboljenja su sitne okruglaste pegice na listovima trešanja (retko in a stabljikama ili plodu), koje su najizraženije u proleće (u maju mesecu);
Šupljikavost listova trešnje (izazivač je gljivica Stigmina carpophila) – na listovima trešnje, kao in a plodovima i mladim stabljikama voća, vide se sitne crvenkaste pege, koje dovode do sušenja i opadanja pomenutih delova biljke;
Trulež plodova trešanja (izazivač je gljiva Monilia fructigena) – zaraženost plodova može da nastane ili u vreme njihovog formiranja, pa sve preko faze zrenja, berbe ili čak i u uslovima baš neadekvatnog skladištenja (kad je prevelika vlažnost vazduha), a manifestuje se smeđim pegama koje se koncentrično šire i dovode do potpunog truljenja ploda i njegovog otpadanja.
Najpoznatije štetočine koje napadaju trešnje su:
Trešnjina muva (Rhagoletis cerasi) – ova štetočina napada zrele plodove i može da se primeti da su neki od njih sasvim “crvljivi” i puni larvi, te nisu pogodni za upotrebu i odbacuju se odmah ili nakon branja ili nakon skladištenja, kako se ne bi zarazili zdravi plodovi trešanja;
Crna trešnjina biljna vaš (Myzus cerasi) – ova štetočina napada lišće i mlade lastare, te se list “umotava” prema svom naličju, a lastari se “gužvaju” i zaostaju u svom rastenju;
Crveni pauk (Tetranychus urticae) – oštećuje listove ili plodove voća, tako što im isisava sokove i sasvim ih isušuje i oni kao takvi opadaju i to posebno u godinama koje su sušne i vrlo tople;
Ostale štetočine koje napadaju trešnju, al ii drugo voće (višnje; šljive; jabuke; dud; kruške; dunje; breskve; maline) su – Dudovac (Hyphantria cunea); Crveni voćni pauk (Panonychus ulmi); kao i Gubar (Lymantria dispar); Jabukin svrdlaš (Rhynchites Bacchus); Jabukov smotavac (Cydia pomonella); Majski gundelj (Melolontha melolontha); Rutava buba (Tropinota hirta) i baš neke brojne druge vrste insekata, kao i životinja, među kojima su i neke ptice (kos) i/ili glodari (a koji pak napadaju koren biljke).
Sistematika prskanja trešanja (primena hemijskih sredstava)
Po pravilu se trešnje prskaju po sledećoj sistematici, a za zaštitu i prevenciju bolesti, te takođe za poboljšanje rodnosti i kvaliteta plodova:
Pre početka vegetacije – zimsko prskanje trešanja – koristi se bakarni kreč S 50, a u koncentraciji od 0,75 %;
Sa početkom cvetanja (kada je prisutno okvirno oko 5 – 10 % cvetova) – prskanje se obavlja sa preparatom Chorus, u razmeri od 0,025 %;
Prskanje u fazi precvetavanja – pomoću preparata Signum (0,06 %) i Tonus (0,025 %);
Sa formiranjem i rastom prvih plodova – vrši se prskanje preparatima Polyram (0,25 %), te nakon deset dana prskanje sa preparatom Fastac (0,015 %) i Armada (0,075 % – 0,1 %);
Prskanje trešanja nakon završene berbe – preparatima Polyram DF (0,25 %) i Vertimec (0,1 %);
Jesenje prskanje trešanja u oktobru mesecu – preparatom Cuprozin 35 WP (0,35 %).
Berba trešanja, prinos po hektaru, otkup i prerada
Berba trešanja se obavlja ručno ili danas sa odgovarajućom savremenom mehanizacijom, te zavisno da li se plodovi koriste za preradu ili za dalji transport, oni se beru sasvim zreli ili pak čvrsti i nepotpuno dozreli, te sa ili bez peteljke.
Naime, ako se trešnje koriste za pripremu prerađevina, one se beru sasvim mekane i zrele, i obično bez peteljke, dok se one trešnje koje su namenjene za dalji transport beru nedozrele is a peteljkom (i čuvaju se na temperature od 0 ˚ C ili 1 ˚ C, maksimalno trideset dana nakon završene berbe.
Vrlo je važno i da prilikom čuvanja trešanja, vlažnost vazduha u skladištima ne prelazi 80 – 85 % kako ne bi došlo do truljenja ubranih i pothlađenih plodova.
Pretpostavlja se da je prosečan prinos trešnje po svakom hektaru zasada (a sve zavisno od sorte), oko 4 – 5 tona, pa čak do 15 ili 25 tona trešanja, dok je otkupna cena za jedan kilogram trešanja između 170 ili 230 dinara (opet zavisno od organizovanosti otkupa, potražnje na tržištu, sorte, namene i kvaliteta voća).
Najpoznatije sorte trešanja koje se gaje kod nas
Gruba podela trešanja je izvršena na osnovu “čvrstine” njihovih plodova, na one sorte koje su ili “hrskave” ili čvrste, i na one sorte koje su meke (prema takozvanom “mesu” ploda).
Najpoznatije sorte trešanja kod nas su:
Regina – sorta poreklom iz Nemačke; sazreva sredinom juna meseca i daje vrlo krupne i slatke plodove, koji su tamno crvene boje;
Burlat – sorta trešanja poreklom iz Francuske; sazreva krajem meseca maja, te se ubraja u rane sorte trešanja; plodovi su vrlo krupni i ukusni, i imaju blago “srcoliki” izgled;
Kordia – sorta trešanja poreklom iz Češke; plodovi su vrlo krupni i ukusni, a boja im je tamno i ujednačeno crvena; ova sorta sazreva početkom meseca juna;
Karmen – sorta trešnje poreklom iz Mađarske; vreme sazrevanja plodova je krajem meseca maja ili početkom juna; plodovi su ili tamno ili svetlo crvene boje, blago su pljosnati i vrlo ukusni; ova sorta daje najkrupnije plodove;
Stela – sorta trešnje poreklom iz Kanade; plodovi su dosta krupni, “srcoliki” i čvrste i baš ukusne pulpe; plodovi dozrevaju u mesecu junu (sredina juna; kasnija sorta);
Herc (Hedelfinger) – sorta trešnje poreklom iz Nemačke; po imenu se da zaključiti da su plodovi “srcasti”, i oni su vrlo krupni i jarko crvene boje; ova sorta sazreva krajem juna meseca (kasna je sorta trešanja).
