Jabuke su treće najpopularnije voće na čitavom svetu (posle manga i banana) i, na neki način, kulturna ikona zapadnog sveta, uprkos tome što je njihovo poreklo u Aziji. Bebe jedu kašice od jabuka, mi jedemo sveže jabuke, pite i sokove od jabuka, ali šta mi stvarno znamo o istoriji i proizvodnji ove male, ali vredne voćke?
Jabuke su zapravo deo ruže ili Rosaceae porodice biljaka. Ova porodica uključuje mnoge biljne vrste, tačnije voćke, među kojima su kruške, bademi, kajsije, trešnje, višnje, šljive, breskve i mnoge druge. Kada je u pitanju američki kontinent, iako je samo divlja jabuka domaća u Severnoj Americi, danas postoji više od 2500 različitih sorti jabuka koje se uzgajaju na ovom području. Jabuke su iz Evrope u Ameriku doneli kolonisti, ali jabuke nisu domaće ni u Evropi. One su domaće u Aziji, a Evropi su ih predstavili Rimljani, iako ni u to niko nije baš u potpunosti siguran.
Polovina proizvodnje listopadnog voća na svetu pripada jabuci, a jabuka se najviše proizvodi u Americi, Kini, Turskoj, Italiji i Poljskoj.
Iako su jabuke voćke koje prirodno sadrže visoke nivoe voćnog šećera, one takođe sadrže toliko vlakana da ne izazivaju skokove šećera u krvi i zapravo imaju veoma nizak glikemijski indeks. Jabuke se smatraju pametnijim izborom kada je u pitanju šećer u odnosu na neko drugo voće (na primer, banane).
Jabuke sadrže jabučnu kiselinu koja može pomoći da naš organizam razloži i rastvori kamenčiće u žuči.
Kada biste svakoga dana pojeli po jednu jabuku, trebalo bi vam preko 20 godina da isprobate preko 7000 sorti koliko ih danas ima na svetu.
Jabuke imaju prilično značajno mesto u raznim mitologijama sveta. Ljudi smatraju da je Eva zagrizla jabuku u Rajskom vrtu iako se u Bibliji ne kaže da je to bila baš jabuka. U nordijskoj mitologiji, jabuke daju večnu mladost. U keltskoj mitologiji, cvet jabuke smatra se simbolom plodnosti, a u Diznijevoj bajci, otrovna jabuka je ono što je zločesta kraljica dala Snežani da pojede kako bi je zauvek uspavala.
25 % zapremine jabuke čini vazduh, što je razlog zbog čega jabuke plutaju kada ih bacite u vodu.
Neke studije povezuju konzumaciju jabuka sa smanjenim rizikom od kancera. Kvercetin, procijanidini, pektin i vitamin C mogu pomoći u održavanju vašeg dobrog zdravlja i u sprečavanju razvoja kancera.
Jabuke vam mogu dati lep i sjajan izgled kože. Jabukovo sirće je odličan tonik, ne samo zato što razlaže ulje i masnoću koji izazivaju nastanak akni i bubuljica, već i zato što uravnotežuju pH nivo kože, što zauzvrat sprečava kožu da proizvodi previše masnoća.
Jabuci treba dosta vremena da bi počela da rađa. Da bi se dobilo odraslo drvo od semena, treba da prođe oko 10 godina.
Jabuka ima nula masnoća, nula natrijuma, nula holesterola i oko 80 kalorija. Ako ste na dijeti sa malim unosom šećera, jabuke vam prilično mogu pomoći.
Jabuka je deo ljudske ishrane već deset hiljada godina.
Kako se uzgajaju jabuke?
Agronomski principi. Cilj bilo kojeg proizvođača je visokorodan, visokokvalitetan usev, koji zadovoljava krajnjeg korisnika. Postoji veliki broj agronomskih faktora koji mogu uticati na to, mnogi su pod kontrolom proizvođača, pod uticajem datih sistema uzgajanja, klimatskih uslova i stanja zemljišta.
Voda i zemljište. Drvo jabuke može da raste u zaista širokom spektru zemljišta od onih sa srednjom teksturom, tj. glinastih, pa sve do šljunkovitih i peskovitih. Međutim, siromašna, ispošćena zemljišta će dati loše rezultate, te se najboljim zemljištem smatra plodno peščano zemljište i ilovača. Zemljište mora biti dobro drenirano. Vlažna zemljišta dovode do lošeg protoka vazduha i povećavaju incidencu pojave bolesti korena Phytophthora cactorum. Uopšteno, koren ima tendenciju da bude plitak, a mokro zemljište će ograničiti razvoj i to će rezultirati lošim ukorenjivanjem drveta i smanjenim prostorom zemljišta iz kojeg drvo crpi hranljive sastojke. Zemljište sa visokim sadržajem organskih materija obično je bolje strukturirano i omogućava bolje ukorenjivanje.
Navodnjavanje je neophodno na suvim zemljištima, posebno kada se uspostavljaju i rastu mladi voćnjaci. Sve više se koristi navodnjavanje i fertigacija. U mladim voćnjacima fertigacija pomaže povećanju ranog prirasta drveta i ranije donosi plodove. Prskalice se mogu koristiti kako bi se drvo zaštitilo od izmrzavanja. Sejanje malča, odnosno trave između redova je uobičajena praksa, što pomaže da se održi kapacitet zadržavanja vode, nivo infiltracije, agregacija zemljišta i recikliranje hranljivih materija. Jabuke zahtevaju malo kiselije do neutralnog zemljišta (pH između 5.8 i 7.0). Ekstremno visoki pH nivoi rezultiraju vezivanjem hranljivih materija ili toksičnošću i slabim razvojem stabla i plodova. Vrlo je važno izmeniti pH kod kiselih zemljišta inkorporiranjem kreča pre sadnje.
Gustina sadnje. Optimalna gustina sadnje zavisi od sorte, podloge i strategije orezivanja. Izbor podloge upravlja veličinom drveta i efikasnošću uzimanja hranljivih sastojaka. Postoje 4 glavne kategorije: energična, poluenergična, polupatuljasta i patuljasta. Izbor podloge bi trebalo da odgovara tlu (pH, struktura, vlažnost) i drugim lokalnim stanjima (jačina mraza, otpornost na štetočine i bolesti, itd.).
Sistemi voćnjaka. Za jabuke se koristi široka lepeza sistema sadnje. Sva nastojanja imaju za cilj proizvodnju visokih, ranih prinosa, dobrog kvaliteta. Olakšavanje berbe i upravljanje plodovima su takođe ključni faktori koji se računaju. Savremeni sistemi koriste veće gustine nego stariji uspostavljeni voćnjaci. Danas, normalna gustina varira između 400 do 2500 stabala/ha, a pre 50 godina, 28-41 stablo/ha bi bilo više uobičajeno. U višim prinosnim, plodnim zemljištima i lokalitetima, uzgajivači mogu zasaditi i do 4000 stabala/ha i očekivati 26 t prinosa. Ova povećana gustina omogućila je uvođenje patuljastih podloga koje proizvode veće prinose u prvih 10 godina proizvodnje, što ranije nije bilo moguće.
Sferični oblici krošnje se koriste u tradicionalnim evropskim i severnoameričkim voćnjacima i u velikoj meri omogućavaju razvoj prirodnog oblika drveta.
Konusni oblici su sad češći. Omogućavaju dobru penetraciju svetlosti, ograničavajući širinu vrha stabla. Oni zahtevaju minimalnu manipulaciju granama.
Orezivanje. Novozasađene sadnice moraju biti orezivane. Tačno orezivanje zavisi od željenog oblika drveta. Tokom potpune rodnosti, sva drveta zahtevaju orezivanje i proređivanje plodova kako bi se obezbedio optimalan odnos listova i cvetova/plodova i kako bi se dozvolila cirkulacija vazduha kroz krošnju i penetracija svetlosti i poboljšao kvalitet i veličina ploda. Orezivanje takođe pomaže u obezbeđivanju vode i hranljivih materija u optimalnoj količini za postizanje optimalnog broja dobro pozicioniranih plodova. Glavno orezivanje se normalno izvodi krajem zime. Orezivanje u leto se radi kako bi se uklonili slabi kalemovi. Orezivanje krajem leta nije preporučljivo jer može odložiti mirovanje i predisponirati stabla za zimske povrede.
Letnje sorte jabuka kod nas
Petrovača. Ovo je sorta koja se obično prva navodi, zbog toga što ova sorta prva pristiže za berbu. Sorta se još naziva i petrovka i to je autohtona sorta. Sazri negde u prvom delu jula, a njeni plodovi su slatki, s tim što nisu mnogo krupni (negde oko 50 g). Jabuka petrovka je prilično rasprostranjena po mnogim našim krajevima u kojima se gaji jabuka. Njeno stablo je ili bujno ili srednje bujno, sa okruglastom krošnjom. Grane petrovke su svetlobraon boje. Ova sorta cveta rano, a plodove beremo oko Petrovdana (12. jul), po čemu je sorta i dobila ime. Pošto jabuka stiže rano, najviše je iskorišćavana u svežem stanju. Za ovu jabuku se kaže da je srednjeg kvaliteta, mada je vrlo otporna i jaka kada su u pitanju oboljenja i štetočine. Sam plod ima težinu oko 40-50 g i može biti okrugao do konusan. Čašica petrovke jabuke je poluotvorena i mala, a udubljenje ove čašice nije pravilnog oblika i ima sitna rebra. Peteljke petrovače su tanane i srednje dužine, često povijene. Kožica jabuke nije debela i glatka je, dok je meso jabuke petrovače slatko, sočno, belo i krto. Uglavnom je prijatnog mirisa. U jezgru se nalazi kućica koja sadrži 4 semenke. Ova sorta se smatra važnom autohtonom sortom koju treba sačuvati zbog oplemenjivanja.
Vista Bela. Ovo je takođe jedna rana, letnja sorta jabuka. Plod ove jabuke nije pravilnog oblika i srednje je veličine. Boja joj je žućkasto-zelenkasta, a meso ima kiselkast ukus. Koža Vista Bele je debela. Kada odstoji, jabuka je brašnjavog ukusa. Jedino što smeta kod ove sorte to je što plod može da dobije krastice. Vista Bela se smatra desertnom sortom jabuke i ono što je njena najbolja osobina to je da dospeva već krajem jula meseca. Vrlo je hrskava i sočna kada sazri, međutim, kada malo odstoji, može da omekša, pa nije više za stonu upotrebu.
Mantet. I ovo je letnja rana sorta. Ona sazreva kao i Vista Bela negde krajem jula. Plod ove jabuke je zelenkasto-svetložute boje i srednje je veličine. Može imati i crvenkaste pruge. Meso ove jabuke je žuto-belo i vrlo sočno, ali je više kisela nego slatka. Kada se ne pojede i ne upotrebi odmah nakon branja, vrlo brzo prezre i postane brašnjava.
Red Melba. Ovo je sorta koja sazreva za branje u drugoj polovini jula meseca. Voćka je od pola crvena, a do pola zelenkasto žuta. Sočnost je osrednja i više je kisela nego slatka. Kada se jabuka pritisne, veoma je osetljiva i vrlo brzo pobraoni tamo gde se pritisne. Ne može dugo da traje sveža, već i ona dobije brašnjavu teksturu.
Jonagold. Sorta Jonagold može da se bere na kraju avgusta meseca. To je zelenkasto-žućkasta voćka koja do sazrevanja bude skoro skroz žuta. I samo meso ploda je žuto i vrlo sočno. Ukus joj nije ni previše sladak, niti kiseo. Neki kažu da je boljeg ukusa od sorte zlatni delišes. Nju najbolje mogu oprašivati sorte ajdared, gloster i džems griv. Ova sorta je patentirana još 1953. godine u Njujorku (gaji se od 40-ih godina) i to je ukrštaj sorte Jonatan ili Džonatan i zlatni delišes (Golden Delicious). Kožica joj je tanka, a meso slatko. Plodovi su veliki, pa je zato ne vole uzgajivači.
Jesenje sorte jabuka
Ajdared. Ova sorta jabuke se bere na kraju septembra i na početku oktobra meseca. Ajdared sorta je nastala u SAD-u kao produkt ukrštanja vagnera i jonatana. Kod nas, u Srbiji, proizvodi se od 60-ih godina. Ima je u svim zemljama sveta: od SAD-a, preko Francuske, Švajcarske, Nemačke, Mađarske, Poljske, Bugarske, Kanade, itd. Ovde se može nazvati jednom od vodećih sorti.
Plodovi ove sorte jabuke se uglavnom čuvaju po hladnjačama na temperaturi od jedan stepen i pod normalnim pritiskom sve do kraja aprila meseca. Najbolje je da se bere kada joj je skrob oko 40-60 % prisutan. Plod ajdared jabuke je krupan i loptast, ali i malo rebrast. Peteljke su srednje dužine, a čašice zatvorene. Koža jabuke je deblja i čvršća, crvene boje. Meso jabuke ajdared je pomalo kiselo, ali čvrsto i sočno.
Zlatni delišes. Ovo je jedna od starijih sorti, takođe poreklom iz SAD-a. To je možda jedna od najpopularnijih sorti za jesenje branje jer će sazreti sredinom septembra meseca. Plod zlatnog delišesa je srednje veličine, mada može biti i krupan (do 220 g). Njeno meso je hrskavo, sočno i čvrsto i vrlo je lepog i blagog ukusa. Slatka je sorta. Boja je naravno žuta, tačnije zlatna. Osetljivost ove sorte se primećuje kada je napadne čađava krastavost, dok je pepelnica zaobilazi. Ova sorta može da podnese mraz.
Greni smit. Ova popularna jabuka potiče iz Australije, a za nju se zna još od 1868. godine. Njena boja je vrlo atraktivna, zato što je intenzivno zelena. Upravo zbog toga je vole rafovi maloprodaja. U Evropi se proizvodi oko 400 hiljada tona godišnje. I u Srbiji se ova sorta dosta gaji. Plod sorte greni smit je velik, i ima loptasti oblik. Kožica joj je čvrsta, te se može jednostavno vršiti transfer plodova. Ne zna se zbog čega je ova sorta tako popularna, kada joj je ukus kiseo i na neki način prazan. Greni smit se bere negde sredinom oktobra meseca.
Crveni delišes. Ova sorta se još naziva i ružičasti delišes. To je prava jabuka, odnosno jabuka kakvu uvek u našoj glavi zamišljamo kada kažemo reč jabuka. Crvena je boja na njoj vrlo izrazita, a plod je krupan i ima na neki način zarubljen kupast oblik. Meso ove jabuke je belo i malo žućkasto, slatko je i veoma čvrsto. Ima lepu aromu.
Na ovom mestu bi trebalo makar spomenuti domaće ili autohtone sorte, od kojih mnoge padaju u zaborav. Na primer, sorta Senabija ili Momica je bila vrlo omiljena na ovim prostorima. Smatra se da se ova sorta uzgajala još pre dolaska Turaka na prostor Balkana. U to vreme, pre najezde Osmanlija, nazivali smo je Momica, ali su je Tursci kasnije nazvali Senabija (na turskom je to žensko ime koje bi se kod nas moglo prevesti kao Lepa ili Leposava). Ova sorta se bere na početku oktobra meseca. Tu su još i autohtone sorte kao kolačara, kablarka, rebrača, timočanka, budimka, tetovka, šumatovka, zelenika, kožara, itd.
